Mnogi ženski satovi koje imam su malo glomazni i ne baš ženstveni. Imam jedan ženski sat koji ponekad stavim na ruku kad se obučem u retro stilu, ali to je ustvari stari muški sat. To je sat koji je moj otac dobio od firme za 15 godina rada. 

Nosila sam ga tako godinama povremeno. Znam da je taj očev sat bio malo veći, imao je znatne detalje i kožni remen. Taj sat je bio kod mene godinama, stajao je u ladici sa nekim stvarima koje sam sakupljala. I mada sam ga ja nosila kao ženski sat povremeno, originalno je bio muški. Nakon nekog vremena sam pogledala i nije ga bilo. Vjerojatno je neko od djece koja su dolazila kod sinova da se igraju, uzeo taj sat. Sada bi taj sat možda imao neku kolekcionarsku vrijednost. 

Takav sličan sat je imao moj djed, moj ujak i otac. Također jedan školski prijatelj, kad je završio Ekonomsku školu, dobio je sat i to je bilo nešto veliko u ono doba. To je bio poklon dok postaneš punoljetan, tada si već smatran zrelom osobom i dobiješ sat.

Zato što je bio znak prestiža i jako kvalitetan, a danas su ženski satovi samo modni dodatak.

Mislim da su se satovi kupovali u prodavaonicama kod nas. Pošto se kupovalo preko firme, morali su za sve imati račun, da se pravda novac. To je bilo 60-tih ili 70-tih godina. Znam da je prodavaonica satova bila u robnoj kući Sarajka. Bile su urara na Baščaršiji kod kojih su se kasnije kupovali ženski satovi, muški satovi, dijelovi, ali nije bilo puno mjesta na kojima se moglo kupovati kao sada. Postojala je i robna kuća Zema u kojoj se mogao kupiti malo kvalitetniji sat kao što je Doxa ili Omikron. U Trst se išlo i kupovalo 70-tih i nadalje. Tada su povremeno šverceri donosili satove pa su se s vremenom i ženski satovi tako „na crno“ kupovali.